EN
Материјали имају значај: еколошки трошкови материјала за скулптуре
Традиционални насупрот одрживим материјалима за скулптуре
Бронза, мермер и смола увек су били популарни избори за скулптуре због своје издржљивости и привлачног изгледа. Међутим, постоји и мане коју не можемо занемарити. Вадење ових материјала из земље и њихова обрада стварају велику количину емисије угљеника, уништавају станишта и исцрпљују природне ресурсе. Са друге стране, уметници полако прелазе на еколошки прихватљивије алтернативе попут рециклираних метала и биоразградиве глине. Шта чини ове алтернативе бољим? Па, генерално остављају мањи угљенични отисак јер непрестано не морамо да копамо нове ресурсе, а такође помажу да се отпад задржи ван депонија. Узмимо као пример рециклирани метал – он уштеди око три четвртине енергије потребне за производњу новог метала од сировог рудног материјала. Међународна агенција за енергију заправо указује на то да би прелазак на ове зеленије материјале могао значајно смањити еколошку тежину прављења скулптура једноставно коришћењем мање ресурса укупно.
Скривени утицај уметности засноване на пенама (стиродур и флористичка пена)
Уметницима се свиђа да раде са материјалима на бази пене као што су стиродур и флористичка пена јер су лаки за резање и обликовање, због чега су савршени за велике инсталације и оне масивне стиродур скулптуре које понекад видимо у галеријама. Али иза све ове креативности крије се мрачна страна. Узмимо стиродур – он само тако лежи годинама јер се природно не разлаже, завршавајући у нашим океанима и пољима где изазива озбиљне проблеме. Већина људи није свесна колико је заправо лоша ситуација са рециклирањем. Агенција за заштиту животне средине извештава да се свега нешто више од 1% стиродура рециклира сваке године. Међутим, неки напреднији уметници почели су да прелазе на екологичније алтернативе. Неки вајари сада користе пене на биолошкој основи које се природно разлажу, док други експериментишу са преработаним дрветом или пулпом од папира. Ова промена помаже да се очува уметничка иновација без остављања планина токсичног отпада.
Kamen i metal: Dugovečnost naspram ekstrakcije resursa
Umetsnici su koristili kamen i metal još od antičkih vremena jer ovi materijali traju zauvek i izgledaju prekrasno kad se urezuju ili oblikuju. U poređenju sa drugim materijalima, za njih nije potrebno često popravljanje ili zamena, pa zapravo proizvode manje otpada u dugom roku. Međutim, postoji i druga strana ovog pitanja. Rudarsko vađenje sirovina iz zemlje takođe nije baš povoljno za planetu. Kada kompanije kopaju po kamenju ili rudaru metale, čitavi ekosistemi bivaju uništeni, reke i vazduh zagađeni, a ogromne količine ugljenika se ispuštaju u atmosferu. Uzmimo za primer rudarstvo metala – EPA je ustvari istakao da ova industrija spada među najveće izvore toksičnih emisija u Americi. Ipak, neki kreativni ljudi počinju da promenjuju pristup. Sve više vajara sada preferira upotrebu recikliranih materijala. Ponovnom upotrebom već postojećih materijala, smanjuje se šteta naneta životnoj sredini koja nastaje stalnim vađenjem novih resursa sa naše planete.
Ogledalo ugaljenika u proizvodnji javne umetnosti
Енергетски интензивни процеси израде
Израда великих скулптура обично захтева процесе који троше много енергије, као што су ливење и заваривање, који потроше доста струје. Ови методи имају велики утицај на емисију угљеника приликом израде јавних уметничких дела у граду. Узмимо за пример ливење метала – када уметници топе бронзу или челик, морају да загреју пећи на хиљаде степени по Фаренхајту, при чему се углавном сагорева угаљ или природни гас. Бројке такође говоре убедљиву причу. Само ливење метала испушта више од 600 милиона метричких тона CO2 сваке године, према разним студијама из индустрије, укључујући податке државних агенција. Међутим, уметници и произвођачи сада истражују еколошки прихватљивије алтернативе. Неке радионице су почеле да експериментишу са техникама хладног заваривања које уопште не захтевају топлоту, док друге тестирају пећи напајане соларном енергијом за мања ливења. Ове иновације можда још увек нису у потпуности замениле традиционалне методе, али сигурно указују на будућност у којој монументална уметност неће имати тако тежак еколошки трошак.
Изазови у транспортној логистици за велике пројекте
Премештање тешких скулптура није мала задатак и оставља приличан траг на животној средини. Када се велики делови шаљу са једног места на друго, потроше се тоне горива и испушта се доста емисија на том путу. Узмимо за пример масивну инсталацију „Hollow Men“ која се налази на кампусу Кал Стате Лонг Бич. Достављање те ствари тамо била је практично логистичка мора због тога што је заправо огромна и тешка. Цео процес такође генерише значајне карбон диоксид емисије, јер морају да се довезу специјални машински уређаји, а обични камиони нису довољни за нешто толико велико. Али ствари се постепено мењају сада када нова технологија долази у игру. Неке компаније експериментишу са хибридним камионима и чак потпуно електричним моделима за потребе транспорта. Такође постоји растући интерес да се користе железничке мреже кад год је то могуће, уместо транспорта путем. Ове промене значе да бисмо коначно могли да видимо стварно смањење еколошког трошка премештања тих огромних уметничких дела.
Studija slučaja: Putovanje kroz više kontinenata kamenog kiparstva
Узмимо причу о масивној гранитној скулптури која је путовала кроз више континената пре него што је пронашла свој дом у парку у граду. Цео пут почео је у каменолому где је камен ископан, затим је прошао кроз разне фазе исецања и обликовања, да би на крају стигао на одредиште након неколико дугих превоза. Пажљив поглед на то како је стигла туда показује колико се угљеника испушта приликом премештања тешких уметничких дела широм света, нарочито у поређењу поморског са ваздушним превозом који троши много горива. Оно што смо научили пратећи ова путовања указује на то да би уметници и планери требало другачије да размишљају о избору материјала. Уместо увоза каменова са друге стране света, можда би локални каменови били сасвим добри. А оне велике скулптуре? Можда би требало да остану ближе кући, а не да скакују између земаља. Градови који желе да поставе јавну уметност могли би уштедети новац и сачувати природне ресурсе тако што би одмах размотрели ове практичније алтернативе.
Specifično oštećenje životne sredine na lokaciji
Uticaj trajnih instalacija na ekosistem
Postavljanje trajnih skulptura često menja lokalne ekosisteme na načine koje ljudi ne uvek uzimaju u obzir. Umetski predmeti izgledaju sjajno, ali remete staništa kada unesemo strane materijale i preoblikujemo zemljište. Uzmimo one velike skulpture od penastog jezgra koje se ponekad postavljaju u osetljivim područjima. One fragmentišu staništa i remete biljke i životinje koje tamo žive. Neka istraživanja pokazuju da manje skulpture ili one napravljene od materijala koji se prirodno razlažu mogu znatno smanjiti ove probleme. Sve više umetnika počinje birati lokacije koje rade sa postojećim prirodnim okruženjem, a ne protiv njega. Takođe, mnogi sve više prelaze na ekološki prihvatljivije materijale. Ideja je jednostavna: praviti umetnost koja se uklopi u prirodu, a ne da je uništava.
Privremene izložbe naspram trajnih tragova
Еколошка цена привремених изложби обично траје дуже него што већина људи мисли, понекад достизући или чак превазилазећи оне које остављају стални садржаји. Иако они не остављају трајне последице по пејзаж, сва та припрема, склапање и распаљивање након завршетка, као и одлагање ствари које више нико не жели, ствара реалне проблеме за земљиште и производи огромну количину отпада. Студије показују да краткотрајни прикази заправо производе прилично много отпада, углавном зато што многи организатори користе једнократне материјале за све, почевши од информационих табли до изложбених стаклених кутија. Међутим, све више музеја и галерија почиње да се бори против ове тенденције. Све више простора користи половне материјале, узима опрему напосуд уместо да купује нову и пројектује изложбе тако да се елементи могу поново користити још од самог почетка. Овакав приступ помаже у смањењу отпада, а истовремено омогућава институцијама да организују занимљиве изложбе без прекорачења буџета.
Paradoks Solo čaše: umetnost tematski posvećena otpadu stvara otpad
Umetnost napravljena od đubreta, poput skulptura sastavljenih isključivo od Solo čaša, stvara pravi paradoks. S jedne strane, ova dela navode ljude da razmišljaju o problemima sa otpadom s kojima se suočavamo svakodnevno. No, neki ukazuju da iste instalacije zapravo mogu proizvesti više otpada nego što ih pomogne eliminisati. Posetioci ovih izložbi često su zbunjeni da li je sama umetnost ekološka ili samo još jedan oblik zagađenja. Umetnici koji žele da prenesu jake ekološke poruke, a da pri tom ne pogoršavaju situaciju, u poslednje vreme eksperimentišu sa različitim pristupima. Neki prikupljaju već korišćene materijale za svoje projekte. Drugi dizajniraju dela koja se mogu vratiti u kantu za reciklažu nakon izlaganja. Nekoliko njih čak pravi delove koji će se prirodno razgraditi tokom meseci ili godina napolju. Cilj ovde nije samo govoriti o problemima sa otpadom, već ih doživeti kroz svaki korak kreativnog procesa.
Inovacije u ekološki svesnim skulpturama
Biodegradabilni materijali: Od penastog crepa do micelijuma
Sve više umetnika se okreće biodegradabilnim materijalima istražujući ekološkije načine izrade skulptura. Penasti crep i micelijum ističu se među ovim opcijama, nudeći ekološke alternative koje i dalje deluju efektno u umetničkom smislu. Uzmimo na primer penasti crep koji omogućava skulptorima da budu kreativni, a pritom znaju da će njihova dela na kraju prirodno propasti, smanjujući otpad koji završava na deponijama. Neki umetnici su počeli da eksperimentišu sa micelijumom, koji potiče od gljiva, kako bi pravili detaljna dela koja doslovnno trune nakon nekog vremena. Ovaj pristup u potpunosti odgovara onome što mnogi stvaraoci danas žele – ekološku odgovornost bez kompromisa kvaliteta ili originalnosti. Pored toga, korišćenje takvih materijala otvara nove mogućnosti za privremene instalacije i umetnička dela na otvorenom koja ne ostavljaju trajne probleme sa smećem.
Kinetičke instalacije napajane solarne energije
Кинетичке скулптуре које раде на соларну енергију мењају начин на који размишљамо о зеленој уметности, спајајући креативност са решењима чисте енергије. Начин на који ове скулптуре функционишу је заправо прилично занимљив — током дана апсорбују сунчеву светлост преко панела, а затим користе накупљену енергију да покрену делове ноћу или било када када има довољно набијености. Недавно су се појавили неки изузетни пројекти, попут великих покретних уметничких дела постављених на врховима зграда у градовима широм Европе. Људи се окупљају око њих, расправљајући како о уметничкој вредности, тако и о томе како их то наводи да размишљају о својем утицају на планету. Како се соларна технологија стално побољшава, уметници налазе нове начине да укључе овај обновљиви ресурс у свој рад. Ускоро можемо очекивати још више интерактивних инсталација које неће само изгледати одлично, већ ће и помоћи у ширињу свести о заштити животне средине, без морализовања.
Скулптуре вештачких гребена: Спој уметности и заштите природе
Када уметници почну да граде гребене испод воде, дешава се нешто изузетно чудесно на раскрсници креативности и очувања природе. Ове вештачке структуре изгледају као прави корали и заправо помажу популацијам риба да се опораве након година штете проузроковане риболовом и загађењем. Узмимо за пример оне познате потопљене статуе близу обале Мексика које су са временом постале дом разним морским створењима. Подручје око њих сада је испуњено животом који тамо пре није постојао. Оно што овом приступу даје посебност је тај што спаја лепоту и функционалност. Уместо да само стоје у галеријама, уметничка дела се постављају у океан где имају двоструку улогу — обнављају оштећена станишта и истовремено уче људе о морским срединама кроз директно искуство, а не само кроз уџбенике.